Diplomatija Republike Srbije ne libi se da prekrši međunarodno pravo ukoliko proceni da joj je to u interesu, što je loše, posebno ako se njeni postupci odnose na kršenje ljudskih prava, jer uprkos eventualnom trenutnom dobitku takvi postupci zapravo štete njenom ugledu u međunarodnoj zajednici, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Dodaju da su postupci Srbije u spoljnoj politici najčešće uslovljeni odnosom prema pitanju nezavisnosti Kosova.
– U ovom međusobno prepovezanom svetu voziti se jednosmernom ulicom je apsolutna diplomatska kratkovidost koja ne može na duži rok da doprinosi interesima Srbije – smatra spoljno politički analitičar Boško Jakšić.
Podsetimo, u slučaju ekstradicije Dževada Ajaza Turskoj, Komitet protiv mučenja UN je konstatovao povredu članova 3 i 22 Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.
Bojan Stojanović iz Beogradskog centra za ljudska prava za VOICE precizira da je značaj te odluke višestruk i od velike važnosti, jer se kršenje odredbi Konvencije protiv mučenja smatra ozbiljnim kršenjem ljudskih prava.
– Značaj ove odluke je i u tome što ona predstavlja svojevrsnu smernicu u pogledu toga kako vlasti ne smeju da se ponašaju u budućim sličnim slučajevima, odnosno, da ne treba da se ogluše o privremene mere Komiteta – rekao je Stojanović.
Podsetio je da je pravni tim Beogradskog centra za ljudska prava, prilikom zastupanja Ajaza u postupku po zahtevu za azil i postupka ekstradicije, argumentovano i blagovremeno učinio dostupnim činjenice i podveo ih pod relevantne pravne norme, te je i na taj način vlastima Srbije bila data šansa da ne postupe na način suprotan Konvenciji protiv mučenja. Ajazovom ekstradicijom, dodaje, ugled Srbije u međunarodnoj zajednici je narušen.
– U narednom krugu nadzora nad primenom pojedinih međunarodnih ugovora, ugovorna tela UN, u ovom slučaju posebno Komitet protiv mučenja i Komitet UN za ljudska prava (komiteti koji nadziru primenu Konvencije protiv mučenja i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima), može se očekivati da će Srbiji biti upućene ozbiljne kritike. Takođe, nije za zanemarivanje ni činjenica da su vlasti Srbije, izručujući gospodina Dževdeta Ajaza turskim vlastima, postupile i suprotno Ustavu i zakonima Srbije, kao i potvrđenim međunarodnim ugovorom, koji je, opet, u skladu sa Ustavom. Konvencija protiv mučenja je međunarodni ugovor kojim se štite ljudska prava, i u skladu sa članom 18 Ustava Republike Srbije, neposredno se primenjuje. Stoga, upitno je govoriti o ovom postupanju vlasti Srbije (izvršne i sudske) i sa aspekta narušavanja vladavine prava, imajući u vidu da su vlasti Srbije postupale u suprotnosti sa Ustavom i hijerahrijom pravnih akata u njemu postavljenoj – rekao je Stojanović.
Dodaje da na kraju stoji i obaveza Republike Srbije da nadoknadi štetu Dževdetu Ajazu.
– To je nepotrebni trošak koji će platiti poreski obveznici Srbije, iako to pitanje ovde nije najvažnije imajući u vidu moralni aspekt cele situacije i nepopravljivost situacije u koju je doveden gospodin Ajaz – kaže on.
Izbegava se bilo kakvo zameranje Moskvi ili Pekingu
Iako se po pitanju proglašenja nezavisnosti Kosova Srbija neprekidno poziva na međunarodno pravo, ona ima „tradiciju“ kršenja istog, ako je to od značaja za zemlje koje Srbija percipira kao svoje saveznice. Tako je, na primer, Srbija u nekoliko navrata glasala protiv rezolucija UN o stanju ljudskih prava na Krimu, jer nije htela da se zameri Rusiji.
I prethodna vlast je imala sličnu politiku, pa je tako 2010. godine odlučeno da predstavnik Srbije ne prisustvuje svečanosti povodom dodele Nobelove nagrade kineskom disidentu Liju Sjaobou. Tadašnji šef diplomatije Vuk Jeremić istakao je da Srbija posvećuje veliku pažnju poštovanju ljudskih prava, ali i odnosima sa Kinom.
– Srbija bilateralnim odnosima sa Kinom posvećuje izuzetno veliki značaj. Sve naše odluke vezane su za ostvarenja nacionalnih interesa. Kina je jedan od najvažnijih bilateralnih partnera Srbije – rekao je Jeremić tada novinarima.
Srbija je 2008. godine u UN glasala protiv Rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu, iako su je predložile zemlje EU. Takođe, 2006. godine je, na zahtev ambasade Kine, sa Novog festivala autorskog filma, povučen, a nakon burne rekacije javnosti vraćen film „Letnja palata“.
Boško Jakšić podseća da Srbija stalno ponavlja da je njeno strateško opredeljenje Evropska unija, a pri tom povlači niz poteza koji direktno usporavaju napredovanje ka EU.
– Postoji jedan zajednički imenitelj svih tih poteza – to je da se apsolutno izbegava bilo kakvo zameranje Moskvi ili Pekingu. Posebno Rusiji. Tako da imamo primer da je Srbija prošle godine odbila devet rezolucija EU, mahom su se ticale Ukrajine i ljudskih prava na Krimu, ali isto tako je odbacila i rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu ili Venecueli, dakle svim zemljama koje nisu priznale Kosovo. Što navodi na zaključak koji ne deluje ništa neobično – da Kosovo diktira spoljnu politiku Srbije u ovom trenutku – rekao je Jakšić.
U slučaju izručenja Ajaza Ankari međunarodno pravo, ocenjuje Jakšić, nije pogaženo zbog državnih interesa nego zbog „očuvanja ličnog prijateljstva i srdačnosti između predsednika Srbije i predsednika Turske“.
– Tim je taj slučaj flagrantniji primer koliko je naša diplomatija nekada u stanju da, zarad posebnih interesa koji su nebranjivi međunarodnim pravom, krši to pravo i staje na drugu stranu od međunarodne zajednice – rekao je Jakšić.
Bivši ambasador u SAD Ivan Vujačić za VOICE ukazuje da u svetu realne politike Srbija nije usamljena pri kršenju pravila ili rezolucija, koliko god to bilo dvolično.
– Na nama je da ovde ocenjujemo u konkretnim slučajevima da li nam to donosi dobro ili loše, ali ukoliko se to čini u relativno malim razmerama i pogađa mali broj ljudi, to neće izazvati neku veliku svetsku pažnju, osim onih koji su time pogođeni – rekao je Vujačić.
On ističe da je kod nas prisutna jaka kontradikcija između proklamovane evropske orijentacija i pronalaženje rešenja za Kosovo koje bi bilo u skladu sa našim očekivanjima.
– U tom procepu često se dešava da prevagu uzme jedna od tih strana, to je najčešće Kosovo, odnosno da se onda ne glasa ni sa Evropskom unijom u UN i drugim mestima, zbog toga da se ne bi zamerili zemljama koje podržavaju srpski stav o Kosovu. Zbog toga bi, u suštini, trebalo da postoji jasno opredeljenje šta nam je prioritet i kako da te dve stvari ne budu u kontradikciji jedna s drugom. I to nije lako – navodi Vujačić.
Unutrašnje pitanje kao izgovor
Bojan Stojanović iz Beogradskog centra za ljudska prava za VOICE ocenjuje da tendenciozno odbijanje da se glasa u korist rezolucija Generalne skupštine UN u kojima se konstatuje i osuđuje kršenje ljudskih prava u pojedinim državama sveta (npr. u slučaju situacije na Krimu), zapravo pokazuje neprivrženost ljudskim pravima i prikazuje stav države, koji se može okarakterisati tako da se ljudska prava smatraju unutrašnjim pitanjem konkretne države, što je u suprotnosti sa duhom Povelje UN i drugim međunarodnih pravnim dokumenatima kojima se štite ljudska prava i slobode.
– Srbija nije usamljena u takvoj praksi, ali ta praksa se ne može oceniti kao pozitivna. Poželjno bi bilo da se postupanje Srbije u ovakvim situacijama u potpunosti preokrene u smeru ka osudi kršenja ljudskih prava u bilo kom delu sveta da se dešavaju, te da se izbegne glasanje protiv, uzdržavanje od glasanja ili neprisustvovanja sednicama Generalne skupštine UN delegacije Srbije kada je na dnevnom redu usvajanje ovakvih rezolucija – upozorio je Stojanović.
Kontraproduktivni poeni
Boško Jakšić kaže da se iz analize srpske diplomatiju od 6. oktobra 2000. godine vidi da ona nije u stanju da kombinuje različite međunarodne faktore i da ih uklapa u sopstveni interes.
– Jedno vreme su za Beograd postojale samo dve adrese, to su bili Brisel i Vašington, što je nerealno, jer zemlja kao što je Srbija ima i treba da ima svoje interese i u Rusiji i u Pekingu i u drugim zemljama sveta. Kasnije je malo napuštena ta pozicija, proširena je, ali vidi se da postoji jedan strah od toga kako će reagovati Moskva ili kako bi reagovao Peking na bilo šta što bi predstavljalo pridruživanje kritikama koje dolaze iz EU, dakle sa adrese kojoj mi nominalno težimo – navodi on.
Vujačić ocenjuje da se svaka zemlja, koliko god može, pridržava proklamovane i utvrđene spoljne politike, da ponekad ima malih izuzetaka, ali uz uvek jasan kurs. Srbija nije u toj situaciji iz više razloga, ali nije sama kriva za to, kaže Vujačić, uz opasku da je očigledno da drugi prioriteti preuzimaju primat sada kada smo skinuti sa dnevnog reda Evropske unije.
– Mislim da ćemo stajati u mestu u nekom kratkom i srednjem periodu, sve dok se ponovo ne otvori prava perspektiva za Evropsku uniju, ukoliko naš cilj ostaje ulazak u Evropsku uniju. Mislim da je sve u vazduhu trenutno kod nas, zato ćemo stajati u mestu – rekao je Vujačić.
Stojanović, pak, upozorava da se stavljanje interesa države u međunarodnim odnosima ispred zaštite ljudskih prava pojedinca, u najmanju ruku može oceniti kao protivpravno i necelishodno.
– Poeni postignuti na ovaj način u bilateralnim odnosima, zapravo su kontraproduktivni i narušavaju ugled Srbije u međunarodnoj zajednici. Sama pomisao da se izvrši ekstradicija nekog lica za šta vlasti Srbije nisu dobile garanciju da neće biti podvrgnut mučenju i da će imati fer suđenje, pokazuje i neku vrstu nepoštovanja sopstvene zemlje imajući u vidu da se poklanja „vera“ vlastima druge države a priori, što je, sa aspekta međunarodnog prava i međunarodnih odnosa, neozbiljno i nedopustivo – istakao je Stojanović.
Dalibor Stupar (VOICE)
